Prešutim. Ne bi čuli, ni da im kažem. Ne baratam riječima da te očaram. Niti pišem ono što bi željela čuti – ako ti nekim slučajem kažu, da pišem. Na papiru je striktno ono čime me život potkovao. Ne šminkam stihove. Vežem slova kao vagone. Vuku ludački teret o kojem ništa ne znaš. A koga je i briga zašto mi lampa noću gori dok grad spava. Pokrij se i ti. Ja patroliram zidinama Starog grada za tvoj miran san i opominjem glasne korake. Mirna budi. U mojim si dovama.
Lice mijem imenom tvojim. A ne nadam se ničemu. Odavno. Neka je sretna, kažem tiho povjetarcu. Ne nosi joj moj šapat. Na njenom obrazu tuđi je trag. Ne kvari joj sreću. Na drugim grudima bezbrižno spava i njen su bedem. Pomiluj je. Al’ ne budi. Donesi miris kose, da još jednom udahnem život. I pred zoru napustim grad. A doći ću sutra. Ponovo. Da budem s njom pod istim nebom. U prolazu da je sretnem. I odglumim da se nikad nismo sreli.
Ne krivim je. Niti sam kriv. Neka bude, da ono što je tvoje, doći će ti makar bilo iza sedam brda. Čekam. Kamo sreće da si ti skrivena. Zato šutim. Ne kvarim tišine. Saburam. Najjači sam s olovkom u ruci. Rastavim se na sitne komade. I sklopim u tišini bezbroj puta dok naslikam ono što ti ostavljam za vječnost.
A vremenom se valjda čovjek nauči nalaktiti. Savlada klecaj koljena. Kamen spoticanja. Odglumi stamenost. Preživi poglede. I ostane na nogama. Nastavi dalje. Nasmije se. U oči svakako niko ne gleda. I sve jednom bude prošlost, kažu. Prisjetiš se s osmijehom. Ili zalupa srce. Neka bude i da je tako. Ne znam. Još uvijek čekam. Ni riječ na papir nisam prenio, u beskraju svega što si ikad pročitala, da je nisam osjetio na vlastitoj koži. Ne pišem da očaram bilo koga. Pišem, da se oslobodim onog što me zivog jede.
