Prošlo je. Tihim glasom zahvaljujem Allahu. Spuštam usne na njenu glavu. Bez kosice. Ljubim. I ne odvajam. Elhamdulillah. Elhamdulillah. Elhamdulillah. Sklopljenim očima izgovaram. Ne prestajem. Slavljen neka si. A ona. Ne opire se. Sluša moje riječi. I ne uzvraća ni na jednu. Znam je. Suzdržava suze. I dosad je bila jaka. Plakala je samo na nesnošljive bolove. I stezala mi ruku kad god sam joj bio blizu. Nemoćan skloniti pogled s njenin prelijepih očiju, jedva sam suzdrzavao suze. Morao sam biti jači, da bi i ona crpila snagu. A crpila je.
Milostivom hvala. Dao je iskušenje, ali i saburom nagradio. Elhamdulillah na svemu! Uspjela si! Uspjeli smo! Vidiš. Živote dajdžin. Kažem joj, moj si ponos. Oličje snage. Sve je prošlo. Postalo juče. Baš kako sam ti i obećao, uzdajući se u Allaha. A grizao sam usnu bezbroj puta. Stvarao rane. Stajao na terasi i gledao gori li svjetlo u bolničkoj sobi. Spava li. Ili opet ne daju bolovi. Jutrom se šunjao u sobu da joj ne remetim san. A njene okice već čekaju daidžu na vratima. Ljubim čelo. Poželim je čim okrenem leđa. Dobro jutro, svijete moj. A ne smijem ni pitati kako je provela noć jer sam milion puta sastavljao srce puknuto na komade kad čujem da ne može ni pomirisati hranu.
Koliko je svega stalo u njenih 13 godina. A ja ni sa svojih 35 ne znam kako bih nosio na leđima 4 zida, odvojen od svih i svega. Allahova milost! Prošlo je. Pile moje malo. Ideš kući. Drugarima u školsku klupu. Prijateljima. Ideš u svoju ulicu. Vraćas se odbojci. Inshallah. Kako si velik, Gospodaru. Ponavljam. Ljubim joj ruku. Privijam grudima. Nesvjesna da ne smijem ni pokazati koliko sam u stvarnosti sretan. Ljubim je. Kažem da je volim iznad svega.
Na sedždi ću reći sve što mi je na duši. Još jednom sam se uvjerio – najbolje se tu čuje! Elhamdulillah na svemu!
