Znam da čitaš! Pitaću te, pamtiš li? Oktobar će. I jesen. Da li te prošlo. Ili pamtiš. Na mom ramenu još je tvoja glava. Čujem ti šapat. Osjećam zagrljaj. Ruku u mojoj ruci. Vidim igru sunčevih zraka kroz krošnje, na tvom licu. I blještavi odsjaj u jezeru. Zarobljen jesenjim bojama, ne slikam nova proljeća. Tu si. Moje si ono što mi na duši lezi kad skrušeno padam. I ona kap abdestne vode niz poborano lice, već. Prešutim te. Pa na sedždi dušu rasparčam.
Džuma je, mila. I laganim korakom niz ulicu, pominjem ti ime. Tkam u dovu. Nećeš mi popraviti kragnu na košulji. Niti me dočekati na kućnom pragu. Čuo sam već. Sve znam. U naručju si ponijela čedo. Hvala Allahu. Neka ne zna za tuge. U tvojim očima neka nađe odraz. I nikad ne prestaj da se smiješ. Jednim dijelom sam i dobio ono što sam tražio dok sam dušu rasklapao i sklapao na sedždi bezbroj puta moleći za tvoju sreću. Nisam znao da neću biti razlog iste. Ali sam zadovoljan, ako je u tvom životu sreća spustila sidro. I opet ću ti reći, mila. Ko god bio razlog tvoje sreće, samo neka si daleko od suza.
